Da li možemo starog psa naučiti novim trikovima?


Da li se ponekad osećate kao da sabotirate sami sebe? Samo što ste (po ko zna koji put) doneli odluku da uvedete zdrave navike, vidite sebe kako uzimate još jednu štanglu čokolade, kuvate još jednu kafu ili palite još jednu cigaretu...kao da hodate u snu. Započnete da čitate knjigu, interesantna vam je, ali onda nemate volje da je pročitate do kraja. Uplatite kurs za strane jezike, školu plesa ili časove joge ali ne istrajete ni prvih mesec dana. Zašto nam je toliko teško da istrajemo?
Možda se odgovor krije u tome kako naš mozak funkcioniše.
Većina naših dnevnih aktivnosti, uključujući i mnoge od naših radnih navika, kontroliše deo mozga koji se zove bazalna ganglija. Ovi uobičajene, ponavljajuće radnje zahtevaju mnogo manje mentalne energije kako bi se izvršile pošto su postale “hardwired” i ne moramo toliko o njima da svesno mislimo. Način na koji smo to oduvek činili je za nas mentalno udoban. Ne samo da se čini ispravnim već i dobrim.
S obzirom da je naš mozak težak  oko 1,5 kg i troši više od 20% energije našeg tela, oni nije posebno energetski efikasan i zapravo je prilično lenj. Naš mozak voli komforne navike, jer one zahtevaju manje energije. On stvarno ne voli nove navike ili nove načine kako da radi stvari, pošto za to treba više truda.
Dizajn mozga nije uvek od pomoći. Deo mozga koji je odgovoran za razmišljanje i obradu višeg reda (prefrontalni korteks) zahteva mnogo više energije kako bi funkcionisao od dela mozga koji se bavi emocijama (limbični sistem). To znači da nam je mnogo teže da se nosimo sa promenom nego da se vratimo našim isprobanim i starim navikama.
Promena (čak i kada smo svesni da se radi o promeni na bolje) za naš mozak podrazumeva nešto nepoznato i izbacuje nas  iz zone udobnosti stimulacijom prefrontalnog korteksa, dela mozga koji je odgovoran za uvid i kontrolu impulsa. Ali prefrontalni korteks je takođe direktno povezan sa amigdalom (centrom mozga za strah), koji zauzvrat kontroliše naš “beži ili bori se” odgovor). A kada je prefrontalni korteks preplavljen složenim i nepoznatim konceptima, amigdala biva ubačena u petu brznu. Svi smo tada predmet fizičke i psihičke dezorijentacije i bola što može da se manifestuje kao zabrinutost, strah, depresija, tuga, umor ili ljutnja. Drugim rečima stari mozak koji nas je održavao u životu kroz milenijume (amigdala) preko  odgovora “bori se ili beži”, postaje svestan da se okolnosti menjaju pa blokira proces promene.
Kako možemo razbiti  stare navike i steći nove?
Na sreću, ljudima nije u ranom uzrastu  dat nepromenljiv set neuronske strukture. Umesto toga naš mozak se tokom našeg života neprekidno menja našim mislima i delima. One fizički menjaju strukturu samog mozga, što zauzvrat menja način na koji on funkcioniše. Ova sposobnost našeg mozga da se menja i da stvara nove veze, prespoji stare veze i čak razvije nove nervne ćelije, kao rezultat iskustva se naziva „neuroplastičnost“.
Skloni smo da zaboravimo da sve ono za šta smo danas sposobni je postignuto kroz upornu praksu i svesno razmišljanje tokom vremena. Sada ne moramo da misliimo o hodanju, ono dolazi spontano. Ali, nekada smo o tome mislili. Kada smo učili da hodamo morali smo da  pazimo na svaki svoj korak dok smo održavali ravnotežu, ali vremenom smo razvili neuronske puteve koji su nam omogućili da hodamo sa lakoćom a kroz ponavljanje smo programirali podsvest da obavi taj zadatak sa toliko lakoće da više o tome ne moramo ni da mislimo.


Način da prevarimo amigdalu je da se prikradamo malim koracima i držimo je u uspavanom stanju kako ne bi sprečila proces menjanja navike (ili proces uvođenja nove navike). Dok nastavljamo da koračamo malim koracima (malim lako ostvarivim ciljevima) vaš korteks (kora velikog mozga) počinje da radi i vaš mozak počinje da pravi “softver” za željenu promenu, doslovno praveći nove nervne puteve i stvaranjući novu naviku. Uskoro, vaš otpor prema promeni počinje da slabi..
Dakle, svaka negativna navika, bilo da je navika u razmišljanju, ponašanju ili emotivna navika može da se zameni novom navikom kroz ponavljanje. Kroz ono što redovno ponavljamo formulišemo nove neuronske puteve, stvaramo nove sinaptične veze i u velikoj meri povećavamo deo našeg mozga koji je odgovoran za tu radnju. Tajna je u malim lako ostvarivim ciljevima. Recimo da želite da uspostavite naviku joga prakse… Počnite onda sa praksom od tri asane po par minuta, ali uradite ih svaki dan u isto vreme i na istom mestu. Ukoliko želite da meditirate, sedite u meditativni položaj bez mnogo pripreme i meditirajte  minut ali istrajte u tome svakodnevno….
Imamo mogućnost da biramo svoje misli  i verovarno je da smo jedino mi ti koji određujemo svoju inteligenciju, sposobnost, potencijal i kreativnost. Zavisno od ograničenja koja sebi postavimo ili od ograničenja koja izaberemo da prevaziđemo.

 

Neurologija i prava svrha joge


Unutar mog tela, mogu da osetim svoj dah, ukoliko se stvarno umirim mogu da osetim otkucaje srca, a možda čak i puls na mojoj arteriji. Osim toga ne mogu da osetim mnogo - i to je uobičajeno za većinu ljudi koji žive u modernom svetu. Osnova joge može biti buđenje svesti kako bi osetili svaki pojedinačni pršljen nezavisno, ali može da seodnosi i na povećanje osetljivosti svih delova tela, kako iznutra tako i spolja.Nauka otkriva da preko naše povećane sposobnosti da osećamo sopstvena tela, povećavamo sposobnost da osećamo empatiju prema svetu koji nas okružuje. Kako bi razumeli kako ovo funkcioniše, moramo prvo da razumemo telesne mape i neurone ogledala.
“Trenutna ljudska isključenost iz prirodnog sveta počinje sa našim isključenjem iz sopstvenog tela, koju smo kao kultura nasledili – do tog stepena da većina nas uopšte ne spoznaje u potpunosti stepen nemogućnosti da osetimo svoje organe.”
– Simon Thakur
Poznate neurologiji, psihologiji i kongnitivnoj nauci, telesne mape (kao što su one koje se nalaze u somatosenzornom korteksu) su deo našeg mozga koji se električno aktivira kada fizički osetimo nešto ili kada mislimo o osećanju nečega. Zovu se mapama pošto deo koji je aktivan za našu šaku se nalazi  uz deo koji se aktivira za našu ruku i tako dalje.  Ukoliko bi naučnik stimulisao neki od ovih delova mozga elektricitetom, imali bismo osećaj u delu tela, iako ga ništa zaista ne dodiruje.
“Ukoliko možemo da prihvatimo da (naša) svest o telu nije fiksna stvar, da se može promeniti, može se značajno promeniti… i ja je mogu promeniti i ako ono što sam nasledio nije nužno najbolji mogući način, onda ja to prihvatam i mogu da koristim bilo kakvu praksu iz bilo koje tradicije ili mogu da osmislim svoju, bilo šta što će uključiti stimulaciju, bilo kroz pokret ili kroz svesnost, svakog malog dela mog tela – možda počevši od kičme.”
Simon Thakur


Neuroplastičnost je sposobnost našeg mozga i nervnog sistema da se prespoje shodno onome na šta fokusiramo svoju pažnju. Na primer, kada vežbamo određeni položaj, ponavljanje stvara više neuronskih veza iz mozgom povezanih delova vaših telesnih mapa. Više nervnih vlakana se takođe stvara duž veza kroz nervni sistem do tog dela tela. Kako nešto radimo sve više, naša sposobnost da dobijemo više informacija o suptilnosti onoga što radimo se povećava. Neuroni ogledala nam daju sposobnost da osetimo kako je to da radimo nešto, jednostavno posmatranjem kako to druge osobe rade. Na primer ukoliko neko maše rukom, oko 15 % neurona u našim telesnim mapama u našem mozgu oko naše šake ili ruke te oblasti u mozgu se stimuliše. Studija neurona ogledala se u širem smislu naziva naukom ljudske empatije.
Kada sedimo u stolici u školi ili u kancelariji po ceo dan, svaki dan, gubimo fleksibilnost i svesnost u našoj kičmi kao i u većem delu tela. S druge strane, kada radimo praksu kao što je joga, mi povećavamo količinu neuroloških detalja u našim telesnim mapama i našem nervnom sistemu. Osećamo suptilnije detalje u sebi. Pošto postoji veći obim nervnih veza koje su izgrađene u našem nervnom sistemu, možemo da osetimo više informacija. Ovo takođe znači da možemo da povećamo obim neuronskih detalja u našim telesnim mapama, onih 15 % koji se ponašaju kao neuroni ogledala se povećavaju i 15% većeg obima neurona je većih 15%. Osećajući više detalja unutar sebe povećavamosposobnost da osećamo empatiju prema drugima.
“Što više svesti o našim unutrašnjim procesima smo razvili, više ćemo osetiti i primetiti bilo kakve znake – promenu tena, promene u držanju grudnog koša, više možemo da primetimo da li nešto nije u redu ili jeste za drugu osobu.”
-Simon Thakur
Možda je najdublji element Prakse Pokreta Predaka Simon Thakur-a saznanje da su ljudi istraživali fizičko kretanje kao nužnost za opstanak mnogo pre zabeležene istorije. On teoretiše da što više praktikujemo mimikriju žiovtinja, više smo u stanju da razumemo naše okruženje preko unutrašnje reakcije neurona ogledala, hraneći nas sa bitnim informacijama o hrani, lovu i prirodnom svetu.
“Ako uzmemo kičmu za primer i vežbamo pokrete koji otvraju svaki segment kičme, tako da je kičma slobodna da se ljulja, pre nego da se kreće kao kruti blok, doživećete empatiju u smislu da osećate pokret u telu kao da zaista pokrećete kičmu kad god vidimo kičmu u pokretu.


Ljudi nisu jedina bića koja imaju kičmu. Gušteri imaju kičme. Ukoliko nemamo punu svest o svakom i najmanjem delu kičme i njenom potencijalu za talasaste pokrete tada kada vidimo guštera, naši delovi mozga poveazni sa kičmom neće biti veoma aktivni.  Bilo da imate praksu koja uključuje uvijanja kičme i uključuje otvraranje svakog i najmanjeg dela centralne ose i vaše kičme, tada kada ugledate kretanje guštera, vaši delovi kičme (u mozgu) polude i osećate se koliko vas je gušter, koliko guštera je u vama.”
– Simon Thakur
http://upliftconnect.com/true-purpose-of-yoga/