Kako meditirati na saosećanje


Nije uvek lako da u sebi probudimo moć saosećanja. Lično sam otkrio da su najednostavniji načini uvek najbolji i najneposredniji. Život nam svakodnevno pruža bezbroj prilika da otvorimo srce, samo ako smo kadri da ih iskoristimo. Pored vas prolazi starica tužnog i usamljenog lica, oteklih vena na nogama, a u rukama jedva nosi dve teške plastične kese pune namirnica; starac u pohabanom odelu gura se ispred vas u pošti; dečko na štakama, naizgled užurban i zabrinut, nastoji da pređe ulicu zagušenu popodnevnim saobraćajem; pas leži i na smrt krvari na putu; devojka sedi sama i histerično jeca u podzemnoj železnici. Kada uključite televizor, a tamo je u vestima možda majka u Bejrutu koja kleči nad telom ubijenog sina; ili neka starica u Moskvi pokazuje supu, njenu jedinu hranu za taj dan, i pri tom ne zna da li će sutra i toliko imati; ili neko od afričke dece obolele od side zuri u vas očima iz kojih je iščilela svaka životnost.
Svaki od ovih prizora može da oči vašeg srca otvori za ogromnu patnju u svetu. Pustite da to učini. Ne rasipajte ljubav i žalost koju podstakne. Čim osetite da u vama navire saosećanje, nemojte da ga ignorišete, nemojte da ga se otresete i pokušate da se što pre vratite u ‘normalu’. Ne plašite se svog saosećanja, ne budite u neprilici zbog njega i nemojte da se od njega odvajate ili da ga pustite da se zaglibi u neosetljivosti. Budite ranjivi: iskoristite brzi, blistavi nalet saosećanja. Usmerite se na njega. Uđite duboko u srce i meditirajte na njega, proširite ga, pojačajte i produbite. Kada to uradite, uvidećete koliko ste bili slepi na patnju, koliko je patnja koju sada doživljavate samo sićušan deo patnje čitavog sveta. Sva bića, širom sveta, pate. Neka se vaše srce pokrene ka svima njima u spontanom i neizmernom saosećanju. Usmerite saosećanje, zajedno sa blagoslovima svih Buda, na uklanjanje patnje u svetu.


Saosećanje je daleko veće i plemenitije od sažaljenja. Sažaljenje ima korene u strahu, kao i u osećaju bahatosti i snishodljivosti, a ponekad i u izveštačenom osećanju ‘drago mi je što to nisam ja.’ Kao što to Stefan Levin kaže: “Kada vaš strah dotakne nečiji bol, on postaje sažaljenje. Kada vasa ljubav dotakne nečiji bol, onda postaje saosećanje.” Prema tome, naučiti se saosećanju znači spoznati da su sva bića ista i da na sličan način pate, te uvažiti sve koji pate i znati da niste ni od koga odvojeni, niti ste od nekog nadmoćniji.
Kada vidite nekoga da pati, prva vaša reakcija neće više biti sažaljenjee, već duboko saosećanje. Takvu osobu poštujete i čak ste joj zahvalni, jer sada znate da vam svako ko svojom patnjom u vama probudi saosećanje zapravo daje jedan od najvećih mogućih darova, jer vam pomaže da razvijete upravo osobinu koja vam je najpotrebnija u napredovanju ka prosvetljenju. Zato na Tibetu kažemo da je prosjak koji od vas traži novac, ili bolesna starica koja vam uznemiri srce, možda prerušeni buda koji vam se pokazuje na putu, ne bi li vam pomogao da postanete saosećajni i tako produžite ka budunstvu.
Sogjal Rinpoće
“Tibetanska knjiga života i smrti”

Tonglen meditacija

Kako bi imali saosećanje prema drugima moramo imati saosećanje prema sebi.
Konkretno, sposobnost da brinemo o ljudima koji su plašljivi, ljuti, ljubomorni, obuzeti zavisnošću svih vrsta, oholi, škrti, sebični, zli i da saosećamo sa njima, podrazumeva da ne bežimo od bolnog saznanja pronalaženja ovih osobina u nama samima. U stvari, nečiji ceo odnos prema bolu se može promeniti. Umesto da mu se odupiremo ili da se od njega krijemo, treba da otvorimo svoje srce i dopustimo sebi da osetimo taj bol, osetimo ga kao nešto što će nas omekšati i pročistiti i omogućiti nam da volimo više i budemo ljubazniji.

Tonglen praksa je metod za povezivanje sa patnjom- našom i one koja se nalazi svuda oko nas gde god da idemo. To je metod za prevazilaženje straha od patnje i za oslobađanje stegnutosti našeg srca. Pre svega to je metod za osvešćivanje saosećanja koje je svojstveno svima nama, bez obzira na to koliko okrutno ili hladno možemo izgledati.

Tonglen meditacija, koja na tibetanskom znači “uzimanje i davanje”, je posebna praksa lečenja, sa naglaskom na dah. Meditacija omogućava osobi da unese u sebe „ negativne“ aspekte ili energiju života, transformiše ovu energiju u korisne svrhe (uništavajući sebični ego) i da zatim oslobodi/da pozitivnu lekovitu energiju.
Jedna od neverovatnih stvari u vezi Tonglen meditacije je da je možete koristiti da transformišete bilo kakve negativnosti. Jednostavno zamišljajući svoj bes, mržnu, strah, paranoju, ljubomoru itd kao crni dim možete početi da ih transformišete.

Tonglen meditacija u tri koraka

1) UZIMANJE: Počnite tako što zamislite sve svoje negativne osećaje kao crni dim. Jednostavno zamislite, osetite ili se pretvarajte da se pred vama nalazi oblak crnog dima. Počnite da udišete ovaj oblak crnog dima kroz vaše nozdrve. Zamislite da dim ulazi u vaše telo i nakuplja se u predelu vaše srčane čakre. Zaustavite disanje na trenutak dok energija srčane čakre ne uništi “demona svih demona” - vaš sopstveni ego.
2) DAVANJE: Sada polako i nežno izdahnite čisto belo svetlo mudrosti kroz usta. Možete da zamislite prekrasne zrake bele svetlosti i nektar kako zrače iz vašeg tela. Vi poklanjate sve ono što je čisto a što dolazi duboko iz vašeg beskrajnog potencijala: Vaše neuništive Budine prirode. Dok izdišete zamislite belo svetlo mudrosti koje blagosilja svako živo biće, darujući mir i sreću.
3) RADOVANJE: dok izdišete dozvolite sebi da osetite radost prakse davanja mira i sreće drugima.
PONOVITE: Jednostavno se vratite na početak i ponovo počnite ciklus uzimanja i davanja.

Razvijanje saosećanja sa Tonglen meditacijom
Pošto ste vežbali i radili Tonglen meditaciju sa svojim negativnostima, možete početi da eksperimentišete sa preuzimanjem patnje drugih.
Počinjemo praksu tako što preuzimamo stradanja lica za koja znamo da pate i kojima želimo da pomognemo. Na primer, ukoliko znate neko dete koje je bilo povređeno, vi udišete u želji da oduzmete svu bol i strah od tog deteta. Zatim dok izdišete, vi detetu šaljete sreću, radost ili bilo šta što bi moglo da ublaži njegov bol. Ovo je suština prakse: udisanje tuđeg bola kako bi im bilo bolje i kako bi oni imali više prostora da se opuste i otvore i izdisanje (davanje) relaksacije ili bilo čega drugog što bi im donelo olakšanje i sreću. Međutim, mi često ne možemo da primenimo ovu praksu jer se suočavamo sa sopstvenim strahom, otporom, ljutnjom ili nekim ličnim bolom ili se u tom mometnu blokiramo.

NASTAVIĆE SE !